„Čestitamo kolega“, začu se prostorijom. Srce kao da je  prestalo da kuca u grudima. „Napokon“, pomislih, „gotovo je.“ Sve ono šta sam želeo sada je na dohvat ruke. Svi planovi su napokon mogli da se pokrenu. Sve mi je izledalo tako savršeno, tako sjajno i nestvarno. Drhtavom rukom uzeh indeks i napustih prostoriju. Ispred prostorije me je čekala ona, moja najveća ljubav. Osoba koja je uvek bila kraj mene. Iako smo zajedno 2 godine, činilo mi se da smo zajedno celu večnost. To je bila ona. Ona prava. Pogledala me njenim krupnim crnim očima koje kao da su pitale kako sam prošao. Nasmejah se i ona se baci u moje naručje. Sve mi se činilo tako savršeno.

Sedosmo u kola i krenusmo do moga stana gde su nas čekali prijatelji i najbliža porodica. Kako smo stigli veselje je moglo da počne. Kao što to biva kod nas trajalo je do dugo u noć. Kada smo ostali sami odlučio sam da je zaprosim, pustio sam našu omiljenu pesmu i zamolio za jedan ples. Na pola pesme sam kleknuo, izvadio prsten, i upitao je da li želi da ostatak naših života provedemo zajedno. Pristala je. Dan je sada definitivno bio savršen.

...

U narednih nekoliko meseci sam uspeo da nadjem posao, solidno plaćen, a i ona je uskoro duplomirala i takodje našla posao. Na red su dolazili planovi za svadbu i, naravno, planovi za proširivanje naše porodice. Ali sve redom. Želeo sam da uživam u svakom trenutku sa njom.

...

Posle par meseci smo napokon odlučili da našu vezu podignemo na viši nivo, da napokon kažemo to sudbonosno da. Znao sam da je ona jedina osoba sa kojom bih želeo da ostarim, sa kojom bih želeo da dobijem decu i unuke. Jedina. Moja. Kako to lepo zvuči.

Venčali smo se u jednoj maloj crkvi na kraju grada, samo sa najbližima kao gostima. Jednostavno bili smo dovoljni i sami sebi. Još jedan savršen dan, još jedan dan sa njom. Vratili smo se  stan, preneo sam je preko praga. Da li zbog svetlosti  ili nečega drugoga izledala je kao iz snova. Ispod duge talasaste crne kose njene oči su blistale nekom neobjašnjivom iskrom. Trenutak kao iz filmova. Sve je prestalo da postoji za mene u tom trenutku. I vreme, i mesto, i ljudi. Bili smo samo nas dvoje. Sasvim dovoljno. Samo je ona bili potrebna da bih se ja osećao potpun. Da bih se osećao kao čovek. Ona je bila moje srce, moja duša. Bez nje ja nisam bio ja.

...

Dani su tekli, polako je prošla i prva godina našega braka. Jedne večeri je došla nasmejana kao nikada do tada. Trudna je. Plod naše ljubavi. Zagrlio sam je i poljubio, nisam znao šta da kažem. Srce je počelo brže da lupa. Zamislite, beba. Mala, slatka, naša. Stan smo prodali, ipak je bio na 9. spratu, a mi sa bebom. Kupili smo kuću, sa jednim parkom u blizini. Ipak se porodica uvećava, trebalo je više prostora. Kupili smo i kuče, malog retrivera.

...

Porodjaj je protekao po planu, rodjena je mala slatka devojčica, sa zavidnim kapacitetom pluća sudeći po intenzitetu plača. Dok sam čekao par puta je malo falilo da se obeznanim. Ali kada sam je video onako malu, crvenu, uvijenu sa kovrdžavom kosicom, suze su krenule. Moja, ne naša mala beba. Nešto najlepše što sam u životu video. Kada sam je uzeo u naručje osećao sam se kao na krovu sveta. Moja mala ćerka. Tatina princeza.

...

Vreme je prolazilo. Krajnje drsko. Unapredjenja, još dvoje dece, sinove. Deca su polako odrastala. Ulazila su u „kritično doba“, postali su tinejdžeri. Kretala su u srednje škole. Ali svakim danom smo bili sve ponosniji na njih. Prva njihova pijanstva, prve cigare, prve simpatije. Sve smo to opet proživljavali sa njima. A nas dvoje, sad već pomalo starijih smo se voleli kao i prvih dana.

...

Vreme neumoljivo teče, tatina princeza je već postala nečija druga princeza, sa svojom decom, a sinovi su se već oženili sa decom na putu. A moj posao  se polako bližio penziji. I došao je i taj dan. Priredili su mi oprošaj na poslu, skupio sam svoje stvari i otišao kući. Tamo su me čekali svi. Kuče, potomak onoga još davno kupljenog, moja jedina, moja (još uvek) princeza, sinovi i unučići. Mogao sam se sad njima posvetiti u potpunosti.

...

Kupili smo kućicu na obali reke i tamo smo odlučili da provedemo zadnje godine naših života. Nije nam ostalo nešto mnogo života, i želeli smo da ih provedemo u idili. Jednostavno, da uživamo  svakom preostalom sekundu. Kose su nam odavno  postale sede, samo su njene oči i dalje bile crne i krupne. Samo se one nisu menjale.

...

Kao  što sve ima svoj kraj, i moj kraj se polako bližio. Jedno sunčano jutro, ona još uvek spava. Ustao sam,pogledao je i izašao na terasu. Jutarnje sunce me je polako grejalo, a ja sam osećao da je moje vreme na izmaku...

...

Iz sna me budi flaša koja mi je ispala iz ruke. Obrisah suze koje su mi se skupile oko očiju dok sam spavao. Ustajem, odlazim do frižidera. Uzimam novo piće. Stan je neraspremljen, pun prašine. Roletne su spuštene. Idealan prikaz moje duše. Prolazim pored slike na kojoj smo nas dvoje. Ona odavno nije pored mene. Jedan trenutak nepažnje i ona je zauvek otišla od mene. Da sam pažljivije vozio onaj dan ona bi i dalje bila pored mene. A na polici je još uvek stajao prsten koji sam joj hteo dati to veče. Polako prilazim prozoru i podizem zavese. Napolju zalazi Sunce. Otvaram prozor. Topao vetar me polako umiva...

Sunce još dugo nije zašlo, a u stanu se jedino čulo  lupanje prozora.