Ima li mesta za mene?

Velika hala, fabrika. Neki ljudi užurbani, neki ne. Jedni rade, drugi kontrolišu. Opšti haos,činilo mi se. Isprva nisam znao šta sam? Ko sam? Šta ću ja ovde? Pored mene još stotine ovakvih kao što sam ja. Koji je naš smisao? Svrha? Iz tog mog opšteg čudjenja trgnuše me osobe koje su počele da me zagledaju i prepipavaju.

“Dobro je, dobro je prčvršćen zupčanik, kočnice izledaju odlično! Može dalje.”

Podigoše ruku i pridjoše još dve osobe koji su polako počela da me guraju ka izlazu. Nije mi bilo svejedno. Napolju je bilo mnogo svetlije. U prvom trenutku nisam mogao da vidim. Nešto me je zaslepilo. Bilo je to nešto poput svetala u hali, samo je to bilo jedno. Jače. Mnogo jače.

Napolju me pomeriše malo u stranu, dalje od kamiona koji je tu stajao. Vrelina afalta pod mojim gumama je pekla. Ubaciše ključ u bravu i pritisnuše jedno dugme. U tom trenutku cela moja utroba je počela da gori i da ispušta neki zvuk. Uplaših se. Šta mi se to dešava? Prestalo je. Uradiše to opet. Ovaj put to nije prestajalo. Polako je sve to počelo da me obuzima.  Neobjašnjivo, ali mi se svidjalo. Kako je davali  gas meni je se sve to više svidjalo. To je potrajalo kratko. Izgasiše me i sprovedoše u prikolicu. Sa još par stvari poput mene. Negde smo se uputili, a niko nije znao gde.

Putovanje je potrajalo, i  usput sam imao prilike da malobolje osmotrim moje saputnike. Svi su bili jarkih boja. Oklopljenih tela. Novi. Mladi. Sa dva točka. Namrgodjenih očiju. Bili su ozbiljni. Svi. “Da li sam i ja takav?”, počeo sam da razmišljam. Nadao sam se da nisam. Napokon stigosmo na našu destinaciju. Polako su nas izgurali iz kamiona u odveli u jednu prostoriju. Tamo je bilo još takvih. Oklopljenih. Namrgodjenih. Slučajno sam video svoj odraz. Bio sam jedan od njih. Isti. Jarke boje, još namrgodjenijeg pogleda.

U tom prostoriji ogradjenoj prozorima proveo sam nekoliko dana. Sve dok jednog dana nije ušla jedna devojka. Visoka. Crna. Graciozna. U pratnji još jednog, malo starijeg,čoveka. Počeli su zagledati svakog mog cimera. Mrmljajći su se udaljavali od svakog od njih. Sve dok nisu  prišli meni. Počeli su da se nešto raspravljaju. Pozvali su čoveka koji nas je čuvao i rukovali su se sa njim. Devojka se samo nasmejala i stavila naočare. Nisam imao ideju šta se dešava.

Njih dvoje odoše, a do mene je došao čuvar, izvadio je nešto iz džepa i počeo da priča u to. Nije prošlo dugo vremena kada su došli po mene. Ugurali su me u neku prikolicu i odvezli. Jedva sam čekao da odem odatle. Mislio sam da sam našao nekoga posebnog. Nekog mog. Kada sam opet mogao da vidim, video sam veliko dvorište. Velika kuća. Ona udje u tu kuću, ali se brzo vrati napolje. Obukla je neko odelo. Stavila je kacigu. Ubacila je ključ i moje srce je opet počelo da kuca. Njeni pokreti su bili odsečni. Svaki njen pokret je činio da moje srce kuca još brže. Još glasnije. Polako smo krenuli. Put je bio vreo. Osećao sam da mi se gume tope. Ali sa prvim naletima vetra sam zaboravljao na sve. Leteo sam. A ona je bila tu. Srce je radilo savršeno, gume kao da su znale svaku rupu na putu i izbegavale su ih da joj bi bila što ugodnija vožnja. I to ja trajalo...

Ali, jednog dana, nije me ni pogledala. Ni sledećeg. Celoga meseca. Moje srce više nije kucalo. Nije se čulo. Gume su odavno zaboravile ukus puta. Našeg puta. Znao sam šta sledi ali nisam hteo to sebi da priznam. Sve dok nije stigao novi. Još namrgodjeniji. Tada je bio kraj. Završio sam na otpadu. Nepotreban. Sam.

Tamo nisam bio jedini. U aleji napuštenih stvari sam imao društvo. Svaki sa svojom pričom. Sve toliko različite, a u isto vreme i iste. Svaka je bolela. Mnogo. Stajali smo i čekali da neko dodje. Da nam pruži šansu. Malu. Najmanju. Dali bi sve od sebe za još jednu priliku da poletimo preko drumova. Sa nama dragim osobama. Godišnja doba su se menjala. Jarke boje su odavno iščezle. Ostala je samo rdja. Srce se više nije ni videlo. Odavno se nije ni čulo. Čekali smo da neko odsvira kraj. Da nas puste da jednostavno nestanemo. Kao da nikada nismo ni postojali. Možda smo zaslužili. A možda i ne.

Po neke su i dolazili. Nekome stari vlasnici, nekome novi. A ja sam posmatrao put i razmišljao da li me se  seća. Ne mora doći. Ali, bar ponekad da se seti. Bar na tren. Bilo bi mi lakše. Da znam da sam ostavio trag. Najbedniji, najmanji.

Prve prolećne dane sam provodio razmišljajući. O svemu. O ničemu. Iznenada se ispred mene stvori devojka. Duga, kovrdzava kosa. Osmeh koji me je na sekund opet obojio u jarke boje. Ali ona se okrete i ode. Opet sam sam. Zastade malo i pogleda me. Opet se nasmeja i nestade na tren. Vratila se. Podigla me sa zemlje. Malo me očistila. I odvela kod sebe.

Radila je na meni. Obojila me u novu boju. Zamenila gume. Očistila srce. Opet je počelo da kuca. Opet je počelo da se čuje. Nekim novim, lepšim zvukom. Ubrzo sam opet bio onaj stari. Ne onaj stari. Neko novi. Bolji. Voljeniji. Sa osobom koja je bila moja polovina. Ona prava. I opet sam leteo putevima.

„Čestitamo kolega“, začu se prostorijom. Srce kao da je  prestalo da kuca u grudima. „Napokon“, pomislih, „gotovo je.“ Sve ono šta sam želeo sada je na dohvat ruke. Svi planovi su napokon mogli da se pokrenu. Sve mi je izledalo tako savršeno, tako sjajno i nestvarno. Drhtavom rukom uzeh indeks i napustih prostoriju. Ispred prostorije me je čekala ona, moja najveća ljubav. Osoba koja je uvek bila kraj mene. Iako smo zajedno 2 godine, činilo mi se da smo zajedno celu večnost. To je bila ona. Ona prava. Pogledala me njenim krupnim crnim očima koje kao da su pitale kako sam prošao. Nasmejah se i ona se baci u moje naručje. Sve mi se činilo tako savršeno.

Sedosmo u kola i krenusmo do moga stana gde su nas čekali prijatelji i najbliža porodica. Kako smo stigli veselje je moglo da počne. Kao što to biva kod nas trajalo je do dugo u noć. Kada smo ostali sami odlučio sam da je zaprosim, pustio sam našu omiljenu pesmu i zamolio za jedan ples. Na pola pesme sam kleknuo, izvadio prsten, i upitao je da li želi da ostatak naših života provedemo zajedno. Pristala je. Dan je sada definitivno bio savršen.

...

U narednih nekoliko meseci sam uspeo da nadjem posao, solidno plaćen, a i ona je uskoro duplomirala i takodje našla posao. Na red su dolazili planovi za svadbu i, naravno, planovi za proširivanje naše porodice. Ali sve redom. Želeo sam da uživam u svakom trenutku sa njom.

...

Posle par meseci smo napokon odlučili da našu vezu podignemo na viši nivo, da napokon kažemo to sudbonosno da. Znao sam da je ona jedina osoba sa kojom bih želeo da ostarim, sa kojom bih želeo da dobijem decu i unuke. Jedina. Moja. Kako to lepo zvuči.

Venčali smo se u jednoj maloj crkvi na kraju grada, samo sa najbližima kao gostima. Jednostavno bili smo dovoljni i sami sebi. Još jedan savršen dan, još jedan dan sa njom. Vratili smo se  stan, preneo sam je preko praga. Da li zbog svetlosti  ili nečega drugoga izledala je kao iz snova. Ispod duge talasaste crne kose njene oči su blistale nekom neobjašnjivom iskrom. Trenutak kao iz filmova. Sve je prestalo da postoji za mene u tom trenutku. I vreme, i mesto, i ljudi. Bili smo samo nas dvoje. Sasvim dovoljno. Samo je ona bili potrebna da bih se ja osećao potpun. Da bih se osećao kao čovek. Ona je bila moje srce, moja duša. Bez nje ja nisam bio ja.

...

Dani su tekli, polako je prošla i prva godina našega braka. Jedne večeri je došla nasmejana kao nikada do tada. Trudna je. Plod naše ljubavi. Zagrlio sam je i poljubio, nisam znao šta da kažem. Srce je počelo brže da lupa. Zamislite, beba. Mala, slatka, naša. Stan smo prodali, ipak je bio na 9. spratu, a mi sa bebom. Kupili smo kuću, sa jednim parkom u blizini. Ipak se porodica uvećava, trebalo je više prostora. Kupili smo i kuče, malog retrivera.

...

Porodjaj je protekao po planu, rodjena je mala slatka devojčica, sa zavidnim kapacitetom pluća sudeći po intenzitetu plača. Dok sam čekao par puta je malo falilo da se obeznanim. Ali kada sam je video onako malu, crvenu, uvijenu sa kovrdžavom kosicom, suze su krenule. Moja, ne naša mala beba. Nešto najlepše što sam u životu video. Kada sam je uzeo u naručje osećao sam se kao na krovu sveta. Moja mala ćerka. Tatina princeza.

...

Vreme je prolazilo. Krajnje drsko. Unapredjenja, još dvoje dece, sinove. Deca su polako odrastala. Ulazila su u „kritično doba“, postali su tinejdžeri. Kretala su u srednje škole. Ali svakim danom smo bili sve ponosniji na njih. Prva njihova pijanstva, prve cigare, prve simpatije. Sve smo to opet proživljavali sa njima. A nas dvoje, sad već pomalo starijih smo se voleli kao i prvih dana.

...

Vreme neumoljivo teče, tatina princeza je već postala nečija druga princeza, sa svojom decom, a sinovi su se već oženili sa decom na putu. A moj posao  se polako bližio penziji. I došao je i taj dan. Priredili su mi oprošaj na poslu, skupio sam svoje stvari i otišao kući. Tamo su me čekali svi. Kuče, potomak onoga još davno kupljenog, moja jedina, moja (još uvek) princeza, sinovi i unučići. Mogao sam se sad njima posvetiti u potpunosti.

...

Kupili smo kućicu na obali reke i tamo smo odlučili da provedemo zadnje godine naših života. Nije nam ostalo nešto mnogo života, i želeli smo da ih provedemo u idili. Jednostavno, da uživamo  svakom preostalom sekundu. Kose su nam odavno  postale sede, samo su njene oči i dalje bile crne i krupne. Samo se one nisu menjale.

...

Kao  što sve ima svoj kraj, i moj kraj se polako bližio. Jedno sunčano jutro, ona još uvek spava. Ustao sam,pogledao je i izašao na terasu. Jutarnje sunce me je polako grejalo, a ja sam osećao da je moje vreme na izmaku...

...

Iz sna me budi flaša koja mi je ispala iz ruke. Obrisah suze koje su mi se skupile oko očiju dok sam spavao. Ustajem, odlazim do frižidera. Uzimam novo piće. Stan je neraspremljen, pun prašine. Roletne su spuštene. Idealan prikaz moje duše. Prolazim pored slike na kojoj smo nas dvoje. Ona odavno nije pored mene. Jedan trenutak nepažnje i ona je zauvek otišla od mene. Da sam pažljivije vozio onaj dan ona bi i dalje bila pored mene. A na polici je još uvek stajao prsten koji sam joj hteo dati to veče. Polako prilazim prozoru i podizem zavese. Napolju zalazi Sunce. Otvaram prozor. Topao vetar me polako umiva...

Sunce još dugo nije zašlo, a u stanu se jedino čulo  lupanje prozora.

Svi imamo snove. Neki su tako neuhvatljivi, laki, javljaju se izrazito retko i brzo nas prolaze. Dok druge imamo u glavi svakog slobodnog trenutka, cak i u trenucima kada bi trebalo da razmilsljamo o necem drugome. Snove o nasem zivotu, zeljama sta cemo kad jednog dana odrastemo, sa kim cemo provoditi nas zivot, raznim zanimanjima kojima cemo pokusati da se jednoga dana bavimo...

Jednostavno, lagano, popet pera na vetru, ti snovi bujaju u nama, cekajuci jednoga dana da se ostvare. Oni su tu u nama, makar zaboravili mi da oni postoje, cekajuci samo jedan trenutak nase nepaznje, samo jedan malecni trenutak kada se mi prepustimo jednostavnom toku naseg zivota, trenutak kada zaboravimo na sve brige, trenutak samoce makar oko nas bilo na hiljade ljudi. Taj jedan, jedini trenutak ce ih probuditi, seticemo se svih trenutaka kada smo bili deca, kada smo imalji izmisljene prijatelje, nase srece kada je samo jedna bedna cokolada nama pricinjavala neopisivo zadovoljstvo i srecu. Svi oni trenuci kao kada dete sportista prvi put postigne kos na utakmici, prvi aplauzi na koncertu, cak i jedan jedini osmeh devojke u koju smo tada bili neizlecivo zaljubljeni. Sve te male stvari su nam pricinjavale neko osecanje koga se danas retko ko seca.

I polako je dolazilo odrastanje. Dani su polako gazili sa nama. Kosevi su se redjali, aplauzi su postajali navika, devojke su prolazile. Zelja da sto pre odrastemo je postajala sve jaca u nama. Dolazili su prvi izlasci sa drustvom, prvi poljupci, prva preterivanja u alkoholu. I sve je to nekako postajalo normalno. Snovi su nestajali jedan po jedan, menjalo ih je nesto drugo, nesto sto dolazi godina. Ta neka ozbiljnost je jednostavno ugusilo sve ono najlepse sto smo poneli iz detinjstva.

Godine su polako ubrzavale. Prvi kosevi, aplauzi, poljupci su se polako zaboravljali. Snovi su ostali zatrpani u nama. Negde duboko u nama. Prasina svih dogadjaja je polako prekrila one svilenkaste bisere tih decjih sanjarenja. Skole su se zavrsavale, fakulteti su prolazili, kosarku je polako menjalo sedenje u parku sa drustvom, ispijanje piva, jednostavno ubijanje vremena. Gitara je odavno ostala zatrpana ispod starih stvari na tavanu, polupojedena od strana miseva. Poljupci se nisu ni pamtili. Trebalo nam je vise da se osetimo srecnim. Brige sa svih strana su nas polako gusile. Ubijajuci sve ono u nama.

Zaboravljena su znacenja mnogih stvari, zaboravljeno je znacenje najobicnijeg osmeha, najobicnijeg dodira ruke koje nam se nekada davno cinilo na najlepsa stvar na svetu. Sve je polako gubilo tu nevinost i neki osecaj spokojstva. Sve je postajalo navika, klasicno zadovoljavanje cistih fizickih potreba. Sve je izgubilo davnasnju draz. I postalo je nekako surovo stvarno. Fizicki i iskvareno. Dusa je jednostavno zapostavljena. Dete u nama se potpuno ugusilo u nasem odrastanju.

Ali dodje trenutak kada kroz nas pocne duvati neki vetar. Prvo polako, nekako stidljivo, i svakim trenutkom pocinje se pojacavati, i na kraju od najobicnijeg povetarca dodje do oluje. I sva ona prasina koja je davno zatrpala sitne i sjajne bisere nasih detinjih sanjaranja pocinju se otkrivati. I potpomognuti tim vetrom pocinju dobijati svoj nekadasnji sjaj.

Jedan problem se javlja samo, sto taj vetar dolazi prekasno. Svi kazu da babe i dede podetinje pod stare dane. Ne, njima su ti biseri ponovo vidljivi, i novi su stvoreni, vezani za porodicu. Jednostavno njima zivot opet postaje vredan i zele ispuniti davnasnju listu zelja. Zele pred kraj ovozemaljskog zivota maksimalno da iskoriste vreme koje im je preostalo. Mada za neke snove vreme je proslo. I jedina stvar zbog koje se kaju je sto to nisu ranije pokusali. Sto tada nisu imali hrabrosti.

Oni su svoje proziveli. Smrti seodavno ne boje, vec je iscekuju. Jer da nema smrti zivot ne bi imao vrednosti. To kratko vreme koje im je podareno oni su iskoristili. Da li dobro ili lose samo oni znaju. Ali ne postoji covek koji se zbog necega ne kaje. I velika vecina kasno shvata da prozivljeni zivot nije bio ono sto su zamisljali kao klinci.

Svi imamo snove. Neki se ostvare, neki ne. Kada se san ne ostvari boli. Istina, mnogo boli. Ali mnogo vise boli ako se do kraja zivota pitas sta bi bilo da sam pokusao. Bar znas. Nije ti bilo sudjeno.

Iako to ne lici na mene, i kao uspeh tvoje molbe :), resih da napisem par reci iako si trazila malo vise... Da se nadjemo na pola puta? Moze? Naravno da moze:) I kako sam poceo da pisem, reci su navirale, ali sam izbegavao da nipisem bilo sta o tebi. Resen da to promenim i pocnem srz ove poruke, mozak je prestao da radi.

 Dim cigarete, marke Camel, zuti naravno, koji u sebi ima katrana 10mg, nikotina 0,8 mg i ugljen monoksida 10 mg, nekako je pogurao mozak... Kad sam primetio da pozitivno utice resih da uzmem jos koji dim... I dim po dim, pretvori se u jos jednu cigaru... Stavih cigaru u pikslu, i krenuh da razmisljam, iako nisam nesto preterano dobar u tome. Kada, iznenada, poput nindze koji napada iz mraka, odvratan miris mi zapara dlacice u mom, ne bas tako malom, nosu. Pomislih: "Sta je to?" Posle pomnog istrazivanja, zakljucio sam da je to cigara, ista ona koju sam stavio u pikslu. Filter se zapalio. Osetih olaksanje, nije krevet planuo. Obrisah oznojeno celo i vratih se poruci...

 Ali mozak je opet stao, palim novu pljugu, pustam jednog i jedinog Darka Rundeka na ytubu i pocinjem razmisljati. Hipnotisuca muzika Rundeka mi polako ulazi u svaku poru na telu, i druga misao i prolazi kroz glavu: "Sto bi valjao jedan dzoint." Razmisljam da slucajno nemam neki stek u stanu, mozak poceo da radi kao na steroidima, dovodsi tako moju glavu do tacke usijanja. "U fioci? Ma nema u fioci. Medju knjigama? Ko zna gde su mi knjige? U jakni sam imao neku foliju..." presece me misao poput gorepomenutog nindze koji sece katanom sve ljude za koje mu plate 100 funti u zlatu da ubije. Skocih sa kreveta, umalo ne razbih lap-top, nadjoh jaknu, osetih foliju pod mojim prstima. Umalo mi ne krenuse suze radosnice, izvadih, otvorih polako kao kad majka previja svoje novorodjence, i imadoh sta da vidim. Prazno! To mi je folija od neke ccokolade koju sam pre neki dan jeo kod sestre. Uzeo da napravim dimnu bombu, koristeci neku ping-pong lopticu koja nikako da se izgubi u stanu, kao i neki mali plavi zarezac, kupljen jos pre tri godine za tadasnjih 15 RSD, mada uzevsi u obzir inflaciju i slabljenje dinara, sada bi kostao oko 50 RSD. Prilika da popunim ionako potpuno prazan budzet. Opet staje mozak. Pada mi na um ideja da bih ga mozda pokrenuo tom dimnom bombom, i naravno, loptica se zagubila... Jos jedno razocarenje... Nastavak sledi, prekidaju me u kucanju i ode inspiracija...

                             ..............................................

Kao sto rekoh, nastavak sledi. Naravno kao i prosli put zapalih cigaru, ovog puta LM crveni, inace cigara koju pusim vec neko vreme... Dolazi do istog efekta kao i sa Camel-om. Otvaraju mi se novi horizonti, pocinjem boje da vidim mnogo intenzivnije, mirisi su nekako mnogo lepsi... Jedina stvar koja kvari ovi "idealnu situaciju"je moj dugogodisnji cimer koji pokusava da zaspi... Na scenu stupa moja sposobnost koncentracije koja je na zavidnom nivou i potpuno iskljucujem zvukove koji poticu od njega. Stan je u nekom polumraku, tacnije skoro u potpunom mraku, sto zbog toga kada ovo pisem sunce vec zaslo, sto zbog moje lenjosti koja se ne moze izmeriti, jer mi je tesko da ustanem i ukljucim svetlo, bar jednu sijalicu od 100 sveca. A nemam ni svece,bar jednu da onako svojom trepcucom, misticnom i krajnje romanticnom svetlosti malo potpomogne ovom mom problemu. Jer zelja je tu, negde unutar mene, ali samo je problem sto ja tu moju zelju ne mogu iskazati recima. Nisam upoznat sa recima koje je mogu potpuno verno preneti, iz neceg toliko nevinog I neshvatljivog u ovaj nas svet surove realnosti, gde samo deca znaju sta je vredno, a mi  malo stariji smo to negde usput zaboravili. Mozda kod nekih klupa u raznim parkovima, mozda pored reka u letnjim danima. Mozda je to pivo koje smo popili jednostavno utopilo. Ko zna sta moze ta jedna sveca da izvuce iz mojih, ionako zapostavljenih,  mozga, duse, srca. Mozda cak iz malog prsta. Kako je cigareta zavrsena tako mi na pamet padaju ideje kako da zavrsim ovo pisanje.

 Ali jos nista nisam ni rekao o onoj ping-pong loptici, a osecam da bez nje ova prica ne bi bila potpuna. Kao sto sam vec objasnio da se ta loptica kada je bila najpotrebnija negde zaturila, obavio sam temeljnu potragu za njom. Ali kao i veliki deo nasih pokusaja uovom kratkom i neizvesnom zivotu, ta potraga nije urodila plodom. I ma koliko se trudio da svoje misli okrenem ka necem lepsem, kao sto si ti, u glavi mi je mala, narandzasta ping-pong loptica koje nema. Sav moj trud da misli skrenem sa te loptice koja se moze kupiti bezmalo u svakoj trafici, nije urodio plodom. Nekako je bas ta zagubljena loptica prirasla za srce. Ipak sam sa njom proveo mnoge trenutke ovoga mog vasljivog zivota. Dobro, lazem, nisam je 4 puta uzeo u ruke, ali ovo prvo nekako lepse zvuci. Posto tesko mogu da vratim sinocnu inspiraciju, i sve ono sto mi je tada prolazilo kroz glavu, okrecem se novim momentima. Da li je ta inspiracija nestala zbog druge vrste cigara, Darka Rundeka koji mi je sinoc svirao, ili neke sasvim trece, cetvrte ili eventualno pete stvari ne mogu sa sigurnoscu reci.

 I cimer ustade, pogleda me onako bunovno, odluta mu pogled na tv koji je bio ukljucen, prozbori: "Ubijena JK.". U trenutku nisam shvatio sta je hteo da mi kaze, i primetivsi moju zbunjenost, moj dragi cimi ponovi: "Ubijena JK". Pogledah ga bledo, ne mogavsi da verujem da bi neko ubio tako divnu osobu poput nase Jelene Karleuse, ukljucih se u program RTV1, tacnije njihov dnevnik. Posle par sekundi pomnog pracenja njihovog dnevnika, zakljucih da se cimi malo pogubio, a kao razlog vidim to sto je malopre ustao iz kreveta. I u tom trenutku, on se okrete i rece: "Ubijen Sasa Matic!". Potpomognut velikim zivotnim iskustvom i fantasticnom percepcijom na kojoj mi moze pozavideti i veliki Serlok Holms, shvatih da se on jos nije potpuno probudio.

 Nego opet odoh u neku sasvim drugu pricu, koja uopste nema veze sa nas dvoje. Ali sta ima veze sa nas dvoje? Jedno pitanje na koje je veoma lako dati odgovor. Mi sami. Svaki dan nas kljukaju raznim istrazivanjima kako da vasa veza uspe, kako da se kulturno svadjate i ostalo. Ali, mislim da svi na ovom svetu jesu razliciti, i ako neko voli da se svadja, slobodno, pravila ne postoje. Tako vazi isto i za nas. Ko zna sta ce biti sutra, prekosutra ili za godinu dana. Mozda ce doci do smaka sveta, Treceg svetskog rata,mozda me udare kola kad krenem u prodavnicu... Sve je moguce... Zbog toga ne zelim da se opterecujem bilo cime vezano za buducnost. Posto jos i nismo u vezi, mozemo se nazvati kao neki drugari, sa tendencijom ka necem visem. Sto bih, iskreno i voleo. To se odnosi na tu tendenciju. A ako niste ne bude od naseg zabavljanja, voleo bih da ostanemo bar prijatelji koji ce ponekad otici na pice, neku svirku i tako...

 I kako se polako blizi kraj ovom pisanju, shvatih da nista ne rekoh o tebi samoj, a iskreno ne shvatam sta tu ima da se prica... Salim se, i opet po ko zna koji put cu ponoviti da se slatka, imas smisao za humor koji meni potpuno odgovara, jos kad bi pustila kosu na onoj kracoj strani, bio bih veoma zahvalan. Ne smem zaboraviti tvoje prelepe oci. Jedina meste gde bih se utapao svaki dan. Ali, molim te, uzmi u obzir da imam strah od vode. Ne znam stvarno sta da kazem, oduvek sam imao teskoce sa iskazivanjem osecanja prema nekom... Ali ima vremena da se pojavi onaj sjaj u mojim ocima koji govori vise od svih "Volim te" ovoga sveta.