Svi imamo snove. Neki su tako neuhvatljivi, laki, javljaju se izrazito retko i brzo nas prolaze. Dok druge imamo u glavi svakog slobodnog trenutka, cak i u trenucima kada bi trebalo da razmilsljamo o necem drugome. Snove o nasem zivotu, zeljama sta cemo kad jednog dana odrastemo, sa kim cemo provoditi nas zivot, raznim zanimanjima kojima cemo pokusati da se jednoga dana bavimo...

Jednostavno, lagano, popet pera na vetru, ti snovi bujaju u nama, cekajuci jednoga dana da se ostvare. Oni su tu u nama, makar zaboravili mi da oni postoje, cekajuci samo jedan trenutak nase nepaznje, samo jedan malecni trenutak kada se mi prepustimo jednostavnom toku naseg zivota, trenutak kada zaboravimo na sve brige, trenutak samoce makar oko nas bilo na hiljade ljudi. Taj jedan, jedini trenutak ce ih probuditi, seticemo se svih trenutaka kada smo bili deca, kada smo imalji izmisljene prijatelje, nase srece kada je samo jedna bedna cokolada nama pricinjavala neopisivo zadovoljstvo i srecu. Svi oni trenuci kao kada dete sportista prvi put postigne kos na utakmici, prvi aplauzi na koncertu, cak i jedan jedini osmeh devojke u koju smo tada bili neizlecivo zaljubljeni. Sve te male stvari su nam pricinjavale neko osecanje koga se danas retko ko seca.

I polako je dolazilo odrastanje. Dani su polako gazili sa nama. Kosevi su se redjali, aplauzi su postajali navika, devojke su prolazile. Zelja da sto pre odrastemo je postajala sve jaca u nama. Dolazili su prvi izlasci sa drustvom, prvi poljupci, prva preterivanja u alkoholu. I sve je to nekako postajalo normalno. Snovi su nestajali jedan po jedan, menjalo ih je nesto drugo, nesto sto dolazi godina. Ta neka ozbiljnost je jednostavno ugusilo sve ono najlepse sto smo poneli iz detinjstva.

Godine su polako ubrzavale. Prvi kosevi, aplauzi, poljupci su se polako zaboravljali. Snovi su ostali zatrpani u nama. Negde duboko u nama. Prasina svih dogadjaja je polako prekrila one svilenkaste bisere tih decjih sanjarenja. Skole su se zavrsavale, fakulteti su prolazili, kosarku je polako menjalo sedenje u parku sa drustvom, ispijanje piva, jednostavno ubijanje vremena. Gitara je odavno ostala zatrpana ispod starih stvari na tavanu, polupojedena od strana miseva. Poljupci se nisu ni pamtili. Trebalo nam je vise da se osetimo srecnim. Brige sa svih strana su nas polako gusile. Ubijajuci sve ono u nama.

Zaboravljena su znacenja mnogih stvari, zaboravljeno je znacenje najobicnijeg osmeha, najobicnijeg dodira ruke koje nam se nekada davno cinilo na najlepsa stvar na svetu. Sve je polako gubilo tu nevinost i neki osecaj spokojstva. Sve je postajalo navika, klasicno zadovoljavanje cistih fizickih potreba. Sve je izgubilo davnasnju draz. I postalo je nekako surovo stvarno. Fizicki i iskvareno. Dusa je jednostavno zapostavljena. Dete u nama se potpuno ugusilo u nasem odrastanju.

Ali dodje trenutak kada kroz nas pocne duvati neki vetar. Prvo polako, nekako stidljivo, i svakim trenutkom pocinje se pojacavati, i na kraju od najobicnijeg povetarca dodje do oluje. I sva ona prasina koja je davno zatrpala sitne i sjajne bisere nasih detinjih sanjaranja pocinju se otkrivati. I potpomognuti tim vetrom pocinju dobijati svoj nekadasnji sjaj.

Jedan problem se javlja samo, sto taj vetar dolazi prekasno. Svi kazu da babe i dede podetinje pod stare dane. Ne, njima su ti biseri ponovo vidljivi, i novi su stvoreni, vezani za porodicu. Jednostavno njima zivot opet postaje vredan i zele ispuniti davnasnju listu zelja. Zele pred kraj ovozemaljskog zivota maksimalno da iskoriste vreme koje im je preostalo. Mada za neke snove vreme je proslo. I jedina stvar zbog koje se kaju je sto to nisu ranije pokusali. Sto tada nisu imali hrabrosti.

Oni su svoje proziveli. Smrti seodavno ne boje, vec je iscekuju. Jer da nema smrti zivot ne bi imao vrednosti. To kratko vreme koje im je podareno oni su iskoristili. Da li dobro ili lose samo oni znaju. Ali ne postoji covek koji se zbog necega ne kaje. I velika vecina kasno shvata da prozivljeni zivot nije bio ono sto su zamisljali kao klinci.

Svi imamo snove. Neki se ostvare, neki ne. Kada se san ne ostvari boli. Istina, mnogo boli. Ali mnogo vise boli ako se do kraja zivota pitas sta bi bilo da sam pokusao. Bar znas. Nije ti bilo sudjeno.