Velika hala, fabrika. Neki ljudi užurbani, neki ne. Jedni rade, drugi kontrolišu. Opšti haos,činilo mi se. Isprva nisam znao šta sam? Ko sam? Šta ću ja ovde? Pored mene još stotine ovakvih kao što sam ja. Koji je naš smisao? Svrha? Iz tog mog opšteg čudjenja trgnuše me osobe koje su počele da me zagledaju i prepipavaju.

“Dobro je, dobro je prčvršćen zupčanik, kočnice izledaju odlično! Može dalje.”

Podigoše ruku i pridjoše još dve osobe koji su polako počela da me guraju ka izlazu. Nije mi bilo svejedno. Napolju je bilo mnogo svetlije. U prvom trenutku nisam mogao da vidim. Nešto me je zaslepilo. Bilo je to nešto poput svetala u hali, samo je to bilo jedno. Jače. Mnogo jače.

Napolju me pomeriše malo u stranu, dalje od kamiona koji je tu stajao. Vrelina afalta pod mojim gumama je pekla. Ubaciše ključ u bravu i pritisnuše jedno dugme. U tom trenutku cela moja utroba je počela da gori i da ispušta neki zvuk. Uplaših se. Šta mi se to dešava? Prestalo je. Uradiše to opet. Ovaj put to nije prestajalo. Polako je sve to počelo da me obuzima.  Neobjašnjivo, ali mi se svidjalo. Kako je davali  gas meni je se sve to više svidjalo. To je potrajalo kratko. Izgasiše me i sprovedoše u prikolicu. Sa još par stvari poput mene. Negde smo se uputili, a niko nije znao gde.

Putovanje je potrajalo, i  usput sam imao prilike da malobolje osmotrim moje saputnike. Svi su bili jarkih boja. Oklopljenih tela. Novi. Mladi. Sa dva točka. Namrgodjenih očiju. Bili su ozbiljni. Svi. “Da li sam i ja takav?”, počeo sam da razmišljam. Nadao sam se da nisam. Napokon stigosmo na našu destinaciju. Polako su nas izgurali iz kamiona u odveli u jednu prostoriju. Tamo je bilo još takvih. Oklopljenih. Namrgodjenih. Slučajno sam video svoj odraz. Bio sam jedan od njih. Isti. Jarke boje, još namrgodjenijeg pogleda.

U tom prostoriji ogradjenoj prozorima proveo sam nekoliko dana. Sve dok jednog dana nije ušla jedna devojka. Visoka. Crna. Graciozna. U pratnji još jednog, malo starijeg,čoveka. Počeli su zagledati svakog mog cimera. Mrmljajći su se udaljavali od svakog od njih. Sve dok nisu  prišli meni. Počeli su da se nešto raspravljaju. Pozvali su čoveka koji nas je čuvao i rukovali su se sa njim. Devojka se samo nasmejala i stavila naočare. Nisam imao ideju šta se dešava.

Njih dvoje odoše, a do mene je došao čuvar, izvadio je nešto iz džepa i počeo da priča u to. Nije prošlo dugo vremena kada su došli po mene. Ugurali su me u neku prikolicu i odvezli. Jedva sam čekao da odem odatle. Mislio sam da sam našao nekoga posebnog. Nekog mog. Kada sam opet mogao da vidim, video sam veliko dvorište. Velika kuća. Ona udje u tu kuću, ali se brzo vrati napolje. Obukla je neko odelo. Stavila je kacigu. Ubacila je ključ i moje srce je opet počelo da kuca. Njeni pokreti su bili odsečni. Svaki njen pokret je činio da moje srce kuca još brže. Još glasnije. Polako smo krenuli. Put je bio vreo. Osećao sam da mi se gume tope. Ali sa prvim naletima vetra sam zaboravljao na sve. Leteo sam. A ona je bila tu. Srce je radilo savršeno, gume kao da su znale svaku rupu na putu i izbegavale su ih da joj bi bila što ugodnija vožnja. I to ja trajalo...

Ali, jednog dana, nije me ni pogledala. Ni sledećeg. Celoga meseca. Moje srce više nije kucalo. Nije se čulo. Gume su odavno zaboravile ukus puta. Našeg puta. Znao sam šta sledi ali nisam hteo to sebi da priznam. Sve dok nije stigao novi. Još namrgodjeniji. Tada je bio kraj. Završio sam na otpadu. Nepotreban. Sam.

Tamo nisam bio jedini. U aleji napuštenih stvari sam imao društvo. Svaki sa svojom pričom. Sve toliko različite, a u isto vreme i iste. Svaka je bolela. Mnogo. Stajali smo i čekali da neko dodje. Da nam pruži šansu. Malu. Najmanju. Dali bi sve od sebe za još jednu priliku da poletimo preko drumova. Sa nama dragim osobama. Godišnja doba su se menjala. Jarke boje su odavno iščezle. Ostala je samo rdja. Srce se više nije ni videlo. Odavno se nije ni čulo. Čekali smo da neko odsvira kraj. Da nas puste da jednostavno nestanemo. Kao da nikada nismo ni postojali. Možda smo zaslužili. A možda i ne.

Po neke su i dolazili. Nekome stari vlasnici, nekome novi. A ja sam posmatrao put i razmišljao da li me se  seća. Ne mora doći. Ali, bar ponekad da se seti. Bar na tren. Bilo bi mi lakše. Da znam da sam ostavio trag. Najbedniji, najmanji.

Prve prolećne dane sam provodio razmišljajući. O svemu. O ničemu. Iznenada se ispred mene stvori devojka. Duga, kovrdzava kosa. Osmeh koji me je na sekund opet obojio u jarke boje. Ali ona se okrete i ode. Opet sam sam. Zastade malo i pogleda me. Opet se nasmeja i nestade na tren. Vratila se. Podigla me sa zemlje. Malo me očistila. I odvela kod sebe.

Radila je na meni. Obojila me u novu boju. Zamenila gume. Očistila srce. Opet je počelo da kuca. Opet je počelo da se čuje. Nekim novim, lepšim zvukom. Ubrzo sam opet bio onaj stari. Ne onaj stari. Neko novi. Bolji. Voljeniji. Sa osobom koja je bila moja polovina. Ona prava. I opet sam leteo putevima.