Velika hala, fabrika. Neki ljudi užurbani, neki ne. Jedni rade,
drugi kontrolišu. Opšti haos,činilo mi se. Isprva nisam znao šta sam? Ko sam?
Šta ću ja ovde? Pored mene još stotine ovakvih kao što sam ja. Koji je naš
smisao? Svrha? Iz tog mog opšteg čudjenja trgnuše me osobe koje su počele da me
zagledaju i prepipavaju.
“Dobro je, dobro je prčvršćen zupčanik, kočnice izledaju odlično!
Može dalje.”
Podigoše ruku i pridjoše još dve osobe koji su polako počela da me
guraju ka izlazu. Nije mi bilo svejedno. Napolju je bilo mnogo svetlije. U
prvom trenutku nisam mogao da vidim. Nešto me je zaslepilo. Bilo je to nešto
poput svetala u hali, samo je to bilo jedno. Jače. Mnogo jače.
Napolju me pomeriše malo u stranu, dalje od kamiona koji je tu
stajao. Vrelina afalta pod mojim gumama je pekla. Ubaciše ključ u bravu i
pritisnuše jedno dugme. U tom trenutku cela moja utroba je počela da gori i da
ispušta neki zvuk. Uplaših se. Šta mi se to dešava? Prestalo je. Uradiše to
opet. Ovaj put to nije prestajalo. Polako je sve to počelo da me obuzima. Neobjašnjivo, ali mi se svidjalo. Kako je
davali gas meni je se sve to više
svidjalo. To je potrajalo kratko. Izgasiše me i sprovedoše u prikolicu. Sa još
par stvari poput mene. Negde smo se uputili, a niko nije znao gde.
Putovanje je potrajalo, i usput
sam imao prilike da malobolje osmotrim moje saputnike. Svi su bili jarkih boja.
Oklopljenih tela. Novi. Mladi. Sa dva točka. Namrgodjenih očiju. Bili su
ozbiljni. Svi. “Da li sam i ja takav?”, počeo sam da razmišljam. Nadao sam se
da nisam. Napokon stigosmo na našu destinaciju. Polako su nas izgurali iz
kamiona u odveli u jednu prostoriju. Tamo je bilo još takvih. Oklopljenih.
Namrgodjenih. Slučajno sam video svoj odraz. Bio sam jedan od njih. Isti. Jarke
boje, još namrgodjenijeg pogleda.
U tom prostoriji ogradjenoj prozorima proveo sam nekoliko dana.
Sve dok jednog dana nije ušla jedna devojka. Visoka. Crna. Graciozna. U pratnji
još jednog, malo starijeg,čoveka. Počeli su zagledati svakog mog cimera.
Mrmljajći su se udaljavali od svakog od njih. Sve dok nisu prišli meni. Počeli su da se nešto
raspravljaju. Pozvali su čoveka koji nas je čuvao i rukovali su se sa njim. Devojka
se samo nasmejala i stavila naočare. Nisam imao ideju šta se dešava.
Njih dvoje odoše, a do mene je došao čuvar, izvadio je nešto iz
džepa i počeo da priča u to. Nije prošlo dugo vremena kada su došli po mene.
Ugurali su me u neku prikolicu i odvezli. Jedva sam čekao da odem odatle.
Mislio sam da sam našao nekoga posebnog. Nekog mog. Kada sam opet mogao da
vidim, video sam veliko dvorište. Velika kuća. Ona udje u tu kuću, ali se brzo
vrati napolje. Obukla je neko odelo. Stavila je kacigu. Ubacila je ključ i moje
srce je opet počelo da kuca. Njeni pokreti su bili odsečni. Svaki njen pokret
je činio da moje srce kuca još brže. Još glasnije. Polako smo krenuli. Put je
bio vreo. Osećao sam da mi se gume tope. Ali sa prvim naletima vetra sam
zaboravljao na sve. Leteo sam. A ona je bila tu. Srce je radilo savršeno, gume
kao da su znale svaku rupu na putu i izbegavale su ih da joj bi bila što
ugodnija vožnja. I to ja trajalo...
Ali, jednog dana, nije me ni pogledala. Ni sledećeg. Celoga
meseca. Moje srce više nije kucalo. Nije se čulo. Gume su odavno zaboravile
ukus puta. Našeg puta. Znao sam šta sledi ali nisam hteo to sebi da priznam.
Sve dok nije stigao novi. Još namrgodjeniji. Tada je bio kraj. Završio sam na
otpadu. Nepotreban. Sam.
Tamo nisam bio jedini. U aleji napuštenih stvari sam imao društvo.
Svaki sa svojom pričom. Sve toliko različite, a u isto vreme i iste. Svaka je
bolela. Mnogo. Stajali smo i čekali da neko dodje. Da nam pruži šansu. Malu.
Najmanju. Dali bi sve od sebe za još jednu priliku da poletimo preko drumova.
Sa nama dragim osobama. Godišnja doba su se menjala. Jarke boje su odavno
iščezle. Ostala je samo rdja. Srce se više nije ni videlo. Odavno se nije ni
čulo. Čekali smo da neko odsvira kraj. Da nas puste da jednostavno nestanemo.
Kao da nikada nismo ni postojali. Možda smo zaslužili. A možda i ne.
Po neke su i dolazili. Nekome stari vlasnici, nekome novi. A ja
sam posmatrao put i razmišljao da li me se
seća. Ne mora doći. Ali, bar ponekad da se seti. Bar na tren. Bilo bi mi
lakše. Da znam da sam ostavio trag. Najbedniji, najmanji.
Prve prolećne dane sam provodio razmišljajući. O svemu. O ničemu.
Iznenada se ispred mene stvori devojka. Duga, kovrdzava kosa. Osmeh koji me je
na sekund opet obojio u jarke boje. Ali ona se okrete i ode. Opet sam sam.
Zastade malo i pogleda me. Opet se nasmeja i nestade na tren. Vratila se.
Podigla me sa zemlje. Malo me očistila. I odvela kod sebe.
Radila je na meni. Obojila me u novu boju. Zamenila gume. Očistila
srce. Opet je počelo da kuca. Opet je počelo da se čuje. Nekim novim, lepšim
zvukom. Ubrzo sam opet bio onaj stari. Ne onaj stari. Neko novi. Bolji. Voljeniji.
Sa osobom koja je bila moja polovina. Ona prava. I opet sam leteo putevima.
„Čestitamo kolega“, začu se prostorijom. Srce kao da je prestalo da kuca u grudima. „Napokon“,
pomislih, „gotovo je.“ Sve ono šta sam želeo sada je na dohvat ruke. Svi
planovi su napokon mogli da se pokrenu. Sve mi je izledalo tako savršeno, tako
sjajno i nestvarno. Drhtavom rukom uzeh indeks i napustih prostoriju. Ispred
prostorije me je čekala ona, moja najveća ljubav. Osoba koja je uvek bila kraj
mene. Iako smo zajedno 2 godine, činilo mi se da smo zajedno celu večnost. To
je bila ona. Ona prava. Pogledala me njenim krupnim crnim očima koje kao da su
pitale kako sam prošao. Nasmejah se i ona se baci u moje naručje. Sve mi se
činilo tako savršeno.
Sedosmo u kola i krenusmo do moga stana gde su nas čekali
prijatelji i najbliža porodica. Kako smo stigli veselje je moglo da počne. Kao
što to biva kod nas trajalo je do dugo u noć. Kada smo ostali sami odlučio sam
da je zaprosim, pustio sam našu omiljenu pesmu i zamolio za jedan ples. Na pola
pesme sam kleknuo, izvadio prsten, i upitao je da li želi da ostatak naših
života provedemo zajedno. Pristala je. Dan je sada definitivno bio savršen.
...
U narednih nekoliko meseci sam uspeo da nadjem posao,
solidno plaćen, a i ona je uskoro duplomirala i takodje našla posao. Na red su
dolazili planovi za svadbu i, naravno, planovi za proširivanje naše porodice.
Ali sve redom. Želeo sam da uživam u svakom trenutku sa njom.
...
Posle par meseci smo napokon odlučili da našu vezu podignemo
na viši nivo, da napokon kažemo to sudbonosno da. Znao sam da je ona jedina
osoba sa kojom bih želeo da ostarim, sa kojom bih želeo da dobijem decu i
unuke. Jedina. Moja. Kako to lepo zvuči.
Venčali smo se u jednoj maloj crkvi na kraju grada, samo sa
najbližima kao gostima. Jednostavno bili smo dovoljni i sami sebi. Još jedan
savršen dan, još jedan dan sa njom. Vratili smo se stan, preneo sam je preko praga. Da li zbog
svetlosti ili nečega drugoga izledala je
kao iz snova. Ispod duge talasaste crne kose njene oči su blistale nekom neobjašnjivom
iskrom. Trenutak kao iz filmova. Sve je prestalo da postoji za mene u tom
trenutku. I vreme, i mesto, i ljudi. Bili smo samo nas dvoje. Sasvim dovoljno.
Samo je ona bili potrebna da bih se ja osećao potpun. Da bih se osećao kao
čovek. Ona je bila moje srce, moja duša. Bez nje ja nisam bio ja.
...
Dani su tekli, polako je prošla i prva godina našega braka.
Jedne večeri je došla nasmejana kao nikada do tada. Trudna je. Plod naše
ljubavi. Zagrlio sam je i poljubio, nisam znao šta da kažem. Srce je počelo
brže da lupa. Zamislite, beba. Mala, slatka, naša. Stan smo prodali, ipak je
bio na 9. spratu, a mi sa bebom. Kupili smo kuću, sa jednim parkom u blizini.
Ipak se porodica uvećava, trebalo je više prostora. Kupili smo i kuče, malog
retrivera.
...
Porodjaj je protekao po planu, rodjena je mala slatka devojčica,
sa zavidnim kapacitetom pluća sudeći po intenzitetu plača. Dok sam čekao par
puta je malo falilo da se obeznanim. Ali kada sam je video onako malu, crvenu,
uvijenu sa kovrdžavom kosicom, suze su krenule. Moja, ne naša mala beba. Nešto
najlepše što sam u životu video. Kada sam je uzeo u naručje osećao sam se kao
na krovu sveta. Moja mala ćerka. Tatina princeza.
...
Vreme je prolazilo. Krajnje drsko. Unapredjenja, još dvoje
dece, sinove. Deca su polako odrastala. Ulazila su u „kritično doba“, postali
su tinejdžeri. Kretala su u srednje škole. Ali svakim danom smo bili sve
ponosniji na njih. Prva njihova pijanstva, prve cigare, prve simpatije. Sve smo
to opet proživljavali sa njima. A nas dvoje, sad već pomalo starijih smo se
voleli kao i prvih dana.
...
Vreme neumoljivo teče, tatina princeza je već postala nečija
druga princeza, sa svojom decom, a sinovi su se već oženili sa decom na putu. A
moj posao se polako bližio penziji. I
došao je i taj dan. Priredili su mi oprošaj na poslu, skupio sam svoje stvari i
otišao kući. Tamo su me čekali svi. Kuče, potomak onoga još davno kupljenog,
moja jedina, moja (još uvek) princeza, sinovi i unučići. Mogao sam se sad njima
posvetiti u potpunosti.
...
Kupili smo kućicu na obali reke i tamo smo odlučili da
provedemo zadnje godine naših života. Nije nam ostalo nešto mnogo života, i
želeli smo da ih provedemo u idili. Jednostavno, da uživamo svakom preostalom sekundu. Kose su nam
odavno postale sede, samo su njene oči i
dalje bile crne i krupne. Samo se one nisu menjale.
...
Kao što sve ima svoj
kraj, i moj kraj se polako bližio. Jedno sunčano jutro, ona još uvek spava.
Ustao sam,pogledao je i izašao na terasu. Jutarnje sunce me je polako grejalo,
a ja sam osećao da je moje vreme na izmaku...
...
Iz sna me budi flaša koja mi je ispala iz ruke. Obrisah suze
koje su mi se skupile oko očiju dok sam spavao. Ustajem, odlazim do frižidera.
Uzimam novo piće. Stan je neraspremljen, pun prašine. Roletne su spuštene.
Idealan prikaz moje duše. Prolazim pored slike na kojoj smo nas dvoje. Ona
odavno nije pored mene. Jedan trenutak nepažnje i ona je zauvek otišla od mene.
Da sam pažljivije vozio onaj dan ona bi i dalje bila pored mene. A na polici je
još uvek stajao prsten koji sam joj hteo dati to veče. Polako prilazim prozoru
i podizem zavese. Napolju zalazi Sunce. Otvaram prozor. Topao vetar me polako
umiva...
Sunce još dugo nije zašlo, a u stanu se jedino čulo lupanje prozora.
