Iako to ne lici na mene, i kao uspeh tvoje molbe :), resih da napisem par reci iako si trazila malo vise... Da se nadjemo na pola puta? Moze? Naravno da moze:) I kako sam poceo da pisem, reci su navirale, ali sam izbegavao da nipisem bilo sta o tebi. Resen da to promenim i pocnem srz ove poruke, mozak je prestao da radi.

 Dim cigarete, marke Camel, zuti naravno, koji u sebi ima katrana 10mg, nikotina 0,8 mg i ugljen monoksida 10 mg, nekako je pogurao mozak... Kad sam primetio da pozitivno utice resih da uzmem jos koji dim... I dim po dim, pretvori se u jos jednu cigaru... Stavih cigaru u pikslu, i krenuh da razmisljam, iako nisam nesto preterano dobar u tome. Kada, iznenada, poput nindze koji napada iz mraka, odvratan miris mi zapara dlacice u mom, ne bas tako malom, nosu. Pomislih: "Sta je to?" Posle pomnog istrazivanja, zakljucio sam da je to cigara, ista ona koju sam stavio u pikslu. Filter se zapalio. Osetih olaksanje, nije krevet planuo. Obrisah oznojeno celo i vratih se poruci...

 Ali mozak je opet stao, palim novu pljugu, pustam jednog i jedinog Darka Rundeka na ytubu i pocinjem razmisljati. Hipnotisuca muzika Rundeka mi polako ulazi u svaku poru na telu, i druga misao i prolazi kroz glavu: "Sto bi valjao jedan dzoint." Razmisljam da slucajno nemam neki stek u stanu, mozak poceo da radi kao na steroidima, dovodsi tako moju glavu do tacke usijanja. "U fioci? Ma nema u fioci. Medju knjigama? Ko zna gde su mi knjige? U jakni sam imao neku foliju..." presece me misao poput gorepomenutog nindze koji sece katanom sve ljude za koje mu plate 100 funti u zlatu da ubije. Skocih sa kreveta, umalo ne razbih lap-top, nadjoh jaknu, osetih foliju pod mojim prstima. Umalo mi ne krenuse suze radosnice, izvadih, otvorih polako kao kad majka previja svoje novorodjence, i imadoh sta da vidim. Prazno! To mi je folija od neke ccokolade koju sam pre neki dan jeo kod sestre. Uzeo da napravim dimnu bombu, koristeci neku ping-pong lopticu koja nikako da se izgubi u stanu, kao i neki mali plavi zarezac, kupljen jos pre tri godine za tadasnjih 15 RSD, mada uzevsi u obzir inflaciju i slabljenje dinara, sada bi kostao oko 50 RSD. Prilika da popunim ionako potpuno prazan budzet. Opet staje mozak. Pada mi na um ideja da bih ga mozda pokrenuo tom dimnom bombom, i naravno, loptica se zagubila... Jos jedno razocarenje... Nastavak sledi, prekidaju me u kucanju i ode inspiracija...

                             ..............................................

Kao sto rekoh, nastavak sledi. Naravno kao i prosli put zapalih cigaru, ovog puta LM crveni, inace cigara koju pusim vec neko vreme... Dolazi do istog efekta kao i sa Camel-om. Otvaraju mi se novi horizonti, pocinjem boje da vidim mnogo intenzivnije, mirisi su nekako mnogo lepsi... Jedina stvar koja kvari ovi "idealnu situaciju"je moj dugogodisnji cimer koji pokusava da zaspi... Na scenu stupa moja sposobnost koncentracije koja je na zavidnom nivou i potpuno iskljucujem zvukove koji poticu od njega. Stan je u nekom polumraku, tacnije skoro u potpunom mraku, sto zbog toga kada ovo pisem sunce vec zaslo, sto zbog moje lenjosti koja se ne moze izmeriti, jer mi je tesko da ustanem i ukljucim svetlo, bar jednu sijalicu od 100 sveca. A nemam ni svece,bar jednu da onako svojom trepcucom, misticnom i krajnje romanticnom svetlosti malo potpomogne ovom mom problemu. Jer zelja je tu, negde unutar mene, ali samo je problem sto ja tu moju zelju ne mogu iskazati recima. Nisam upoznat sa recima koje je mogu potpuno verno preneti, iz neceg toliko nevinog I neshvatljivog u ovaj nas svet surove realnosti, gde samo deca znaju sta je vredno, a mi  malo stariji smo to negde usput zaboravili. Mozda kod nekih klupa u raznim parkovima, mozda pored reka u letnjim danima. Mozda je to pivo koje smo popili jednostavno utopilo. Ko zna sta moze ta jedna sveca da izvuce iz mojih, ionako zapostavljenih,  mozga, duse, srca. Mozda cak iz malog prsta. Kako je cigareta zavrsena tako mi na pamet padaju ideje kako da zavrsim ovo pisanje.

 Ali jos nista nisam ni rekao o onoj ping-pong loptici, a osecam da bez nje ova prica ne bi bila potpuna. Kao sto sam vec objasnio da se ta loptica kada je bila najpotrebnija negde zaturila, obavio sam temeljnu potragu za njom. Ali kao i veliki deo nasih pokusaja uovom kratkom i neizvesnom zivotu, ta potraga nije urodila plodom. I ma koliko se trudio da svoje misli okrenem ka necem lepsem, kao sto si ti, u glavi mi je mala, narandzasta ping-pong loptica koje nema. Sav moj trud da misli skrenem sa te loptice koja se moze kupiti bezmalo u svakoj trafici, nije urodio plodom. Nekako je bas ta zagubljena loptica prirasla za srce. Ipak sam sa njom proveo mnoge trenutke ovoga mog vasljivog zivota. Dobro, lazem, nisam je 4 puta uzeo u ruke, ali ovo prvo nekako lepse zvuci. Posto tesko mogu da vratim sinocnu inspiraciju, i sve ono sto mi je tada prolazilo kroz glavu, okrecem se novim momentima. Da li je ta inspiracija nestala zbog druge vrste cigara, Darka Rundeka koji mi je sinoc svirao, ili neke sasvim trece, cetvrte ili eventualno pete stvari ne mogu sa sigurnoscu reci.

 I cimer ustade, pogleda me onako bunovno, odluta mu pogled na tv koji je bio ukljucen, prozbori: "Ubijena JK.". U trenutku nisam shvatio sta je hteo da mi kaze, i primetivsi moju zbunjenost, moj dragi cimi ponovi: "Ubijena JK". Pogledah ga bledo, ne mogavsi da verujem da bi neko ubio tako divnu osobu poput nase Jelene Karleuse, ukljucih se u program RTV1, tacnije njihov dnevnik. Posle par sekundi pomnog pracenja njihovog dnevnika, zakljucih da se cimi malo pogubio, a kao razlog vidim to sto je malopre ustao iz kreveta. I u tom trenutku, on se okrete i rece: "Ubijen Sasa Matic!". Potpomognut velikim zivotnim iskustvom i fantasticnom percepcijom na kojoj mi moze pozavideti i veliki Serlok Holms, shvatih da se on jos nije potpuno probudio.

 Nego opet odoh u neku sasvim drugu pricu, koja uopste nema veze sa nas dvoje. Ali sta ima veze sa nas dvoje? Jedno pitanje na koje je veoma lako dati odgovor. Mi sami. Svaki dan nas kljukaju raznim istrazivanjima kako da vasa veza uspe, kako da se kulturno svadjate i ostalo. Ali, mislim da svi na ovom svetu jesu razliciti, i ako neko voli da se svadja, slobodno, pravila ne postoje. Tako vazi isto i za nas. Ko zna sta ce biti sutra, prekosutra ili za godinu dana. Mozda ce doci do smaka sveta, Treceg svetskog rata,mozda me udare kola kad krenem u prodavnicu... Sve je moguce... Zbog toga ne zelim da se opterecujem bilo cime vezano za buducnost. Posto jos i nismo u vezi, mozemo se nazvati kao neki drugari, sa tendencijom ka necem visem. Sto bih, iskreno i voleo. To se odnosi na tu tendenciju. A ako niste ne bude od naseg zabavljanja, voleo bih da ostanemo bar prijatelji koji ce ponekad otici na pice, neku svirku i tako...

 I kako se polako blizi kraj ovom pisanju, shvatih da nista ne rekoh o tebi samoj, a iskreno ne shvatam sta tu ima da se prica... Salim se, i opet po ko zna koji put cu ponoviti da se slatka, imas smisao za humor koji meni potpuno odgovara, jos kad bi pustila kosu na onoj kracoj strani, bio bih veoma zahvalan. Ne smem zaboraviti tvoje prelepe oci. Jedina meste gde bih se utapao svaki dan. Ali, molim te, uzmi u obzir da imam strah od vode. Ne znam stvarno sta da kazem, oduvek sam imao teskoce sa iskazivanjem osecanja prema nekom... Ali ima vremena da se pojavi onaj sjaj u mojim ocima koji govori vise od svih "Volim te" ovoga sveta.